Научна естетика — људи нису исти а нису ни различити

[Могућности научне естетике су у томе што људи иако нису исти као људска бића нису ни различити]

(…) Естетика се дели на општу (генералну) и посебну (специјалну) (…)

(…) Разлика опште естетике од посебне је у томе, што прва се бави апсолутним, док друга релативно лепом, тј. лепим у односу на извесну уметност. Отуда, естетика музике или о музички лепом, естетика сликарства или о сликарски лепом, естетика архитектуре или о архитектонски лепом. Значи: посебна естетика би била примењена општа естетика. (…)

(…) — Како је сад, после таквог признања, могућа естетика као наука? Одговор је прост: истина је да људи нису исти, једнаки или идентични међу собом — али је неистина да су они различити.

Људи су међу собом слични, што значи да има нечег заједничког или општег међу људима. Најзад, једино на основу тог заједничког они и сачињавају род људски. Разлог, да ми можемо да уживамо не само у уметничким делима других народа и раса, већ и у делима преисторијске уметности доказује 1) сличност човекове природе 2) непроменљивост, рекло би се нееволутивност те природе, или, како би Бифон казао „la fixité de la race humaine” (…) 

Дакле, једино на основу те сличности, на основу тог заједничког и општег, могућа је не само естетика као наука, већ су могуће, уопште, све науке. Јер наука није ништа друго до наука о општем (la science du général) (...)

(…) Пређимо сад на то како смо је открили, а после ћемо указати и на њене законе (…) — Ми смо овако пошли:

1) Естетички феномен је за нас људски феномен, који постаје из релације човека са спољним светом (…)

2) Пошто је физиологија једина наука, која се бави људским феноменима, и како је, за науку и естетички феномен један људски, тј. физиолошки феномен, то једино физиологији припада научно изучавање тог феномена (…) (…) Закључимо: Естетички феномени могу се, научно, испитивати путем физиологије. Научна естетика је, по нама, само једна грана физиологије. Ми, у ствари, живимо естетички, тј. увек се налазимо у једном од ова три стања: задовољство, бол, ни бол ни задовољство.

3) Према томе, метода научне естетике мора бити експериментална, као и саме физиологије (…)

Др. МИЛУТИН БОРИСАВЉЕВИЋ, О научној естетици архитектуре, МИСАО, Београд, 1. април 1924, књ. XIV, св. 7, стр. 537—549 (537—538, 543—544).