Да ли је могућ објективни естетички суд? За научну естетику

[Да ли је могућ објективни естетички суд? За научну естетику] 

Један уметник нема потребе да објашњава своје дело. Он га је створио, приказао гледаоцу и овај има да га суди. Тај суд је, додуше, чисто импресионистички и зависи од артистичке културе поједине индивидуе: једно се дело допада или не, и то је — све. Али, зашто је једно дело лепо или ружно? На ово последње питање може једино естетичар да нам одговори; њему једино припада право, да нам дâ објективни суд о вредности једног уметничког дела. 

Међутим, да ли је могућан тај објективни естетички суд? Досадашња естетика тврди да није. Она сматра, да је естетичко осећање (le sentiment esthétique) нешто што је најиндивидуалније у нама и да је, према томе, тачна она латинска de gustibus non est disputandum (о укусима нема расправе). Ово мишљење заступа и мој уважени осмогодишњи професор Виктор Баш, професор естетике на Сорбони. Значи, дакле, да ни наука о лепом не би била могућа … Јер, наука је немогућа о индивидуалном, већ о општем. Закони, то је оно што важи за све нас, а не само за појединце. По Бергсону, такође, наука о лепом није могућа. Он тврди, да оно што је мерљиво, то су само квантитети, док су квалитети нешто немерљиво. Отуда је, по њему, психоизички закон Вебер-Фехнера, по коме „интензитет сензација (осећаја) расте као логаритам надражаја” — немогућ… Оба ова мишљења су погрешна. Прво, јер и ако сви људи нису идентични међу собом, они нису ни различни. Они су слични. Ово последње објашњава, пре свега, могућност друштвене заједнице и наше слагање не само о лепом (естетика), већ и о добром (морал) и о истинитом (филозофија и наука). 

Најзад, ако је естетика немогућа као наука, онда је немогућа и медицина, јер и овде би се могло тврдити: да је сваки човек болестан на свој начин и да има толико болести колико људи. Дакле, такође: de morbis non est dispundum (о болестима нема расправе) … Међутим, медицина је наука. Она, као и научна естетика, не води рачуна о јединки, већ о раду, о општем, безименом, човеку или, у кратко — човеку. На основу једног низа експеримената над многобројним људима о извесном патолошком феномену, она формулише своје законе, класира болести итд. Узмимо нпр. дифтерију. Код свију болесника симптоми су исти, али и да нису исти (с обзиром на разне организме), они су, у сваком случају, слични. На основу тога је и могуће, да се уопште и да постану могући као теорија о дифтерији, у којој се говори о њеном бацилу (Лефлеровом), о симптомима болести, њеној еволуцији, терапији и прогнози. Још је интересантнији случај са минералогијом као науком. Овде није реч о нечем тако комплексном као што је човек, већ о сасвим простом. Узмимо нпр. један и исти рудник гранита. Апсолутно би било нетачно тврдити, да су и два молекула гранита међу собом по структури идентична; али, они су толико слични, да се могу узети и као исти. Довољно је да су слични, па да се може о њима и, конзеквентно, о целом том руднику гранита говорити као о једној врсти са истим особинама. Најзад, нема ничег апсолутног ни у једној науци, па чак ни у математици (сетимо се ирационалних бројева!) Закључимо: као што су медицина, минералогија и остале науке могуће, тако је и естетика. Њени закони о лепоти били би општи, тј. важећи за све нас, у већој или мањој мери, то је за закон, као општост, безначајно. Ово објашњава како је могуће, да су сви људи сложни о Бетовену у музици, Рафаелу у сликарству, Шекспиру у поезији, Партенону Иктинусовом у архитектури, Микеланђелу у скулптури и, ако хоћете, о Ани Павловној у игри, тој шестој уметности. Најзад, има 2000 год. како су Грци створили дорски, јонски и коринтски стуб, који ни до данас нису ништа изгубили од своје вредности. Ето једног општег, заједничког суда, који траје већ две тисуће! … Али, пођимо, како је то ред у науци, од простијег и питајмо се: зар ми не реагујемо сви слично на надражаје од боја, односно на њихове вибрације, од којих зависи да једну назовемо црвеном, а другу плавом или жутом. Па чак и у нијансама се релативно слажемо. Реч је, наравно, о нормалном човеку, нормалном оку, јер, као што је познато, за једног далтонисту црвено је зелено.[1] Закључимо: људи су слични и на исте надражаје слично и реагују. Отуда, могућност естетике као науке. 

Што се тиче другог мишљења, које заступа г. Бергсон, и оно је погрешно. У разговорима, које смо имали част да водимо са овим генијалним философом, једним од највећих за које зна историја филозофије, усудили смо се да изјавимо: „Кад би било тачно Ваше тврђење, да се квалитети не могу мерити, онда би естетика као наука била немогућа. Закон Вебер—Фехнеров можда није апсолутно тачан, али његов принцип је несумњиво тачан. Није питање, да ли интензитети сензација расту баш као логаритми надражаја, мада су експерименти потврдили релативну вредност овог закона. Реч је о томе, да тај однос постоји и да се може чак и бројно формулисати. Јер, ако лако притиснемо нашу кожу врхом од оловке, осетићемо известан бол; ако тај притисак повећамо, повећаће се и бол. Колики ће овај бити, тј. у каквом ће математичком односу бити прираштај надражаја према прираштају бола, то је, за тренутак, споредно. Главно је: већи надражај, већи бол. Математичка формула Вебер—Фехнерова је била, можда, прерана, а у сваком случају једноставна. Тек, можемо закључити: да су и квалитети мерљиви”. Пошто нас је пажљиво саслушао, седи, али још свежи, филозоф нас је охрабрио да продужимо у овом правцу рад на научној естетици, нарочито архитектури, јер, рече он: „естетика није могла досад довољно да напредује, због тога што су се њоме бавили они, који нису познавали ниједну уметност. Ви сте, међутим, архитект по професији…” Затим је додао: „ја, као филозоф, остајем при свом тврђењу” и завршио: „естетиком сам се, досад, мало бавио; одсад намеравам да јој посветим већу пажњу”. 

Поред свег овог неслагања са горњим мишљењима, не треба криво схватити, да ми немамо према једном Бергсону сав онај култ, који и његово дело заслужује. Ово исто важи и за нашег великог учитеља Баша. Али тај култ важи само дотле, док стојимо на становишту филозофије. У односу на науку, која се не бави ни са „мислим”, ни са „верујем”, ова су мишљења без интереса и једино могу бити узета као хипотезе, које треба проверити научним средствима: опсервацијом и експериментима. Јер, филозофске су истине личне истине, а не опште и безличне као научне; оне су субјективне а не објективне. 

Оно што је естетику учинило стерилном, то је што је она досад припадала искључиво домену филозофије.[2] И колико је било филозофа, толико је било и система естетичких. 

Тим путем није досад ниједна чињеница утврђена, ниједан естетски феномен објашњен, ниједан закон пронађен. Штавише међу естетичарима — филозофима нема слагања ни у једном питању естетике. Мали број од њих, који су покушали, да је поставе на научни терен испитивања, остали су само на генералијама, а то је опет филозофија. Оно што је карактеристично за научника, то је метод од простог ка сложеном, од индивидуалног до генералног тј. закона. Схвативши тако наш метод научног истраживања природе естетичких феномена и ослањајући се искључиво на опсервацију и експерименат, ми смо одбацили, пре свега, филозофски метод бављења свима уметностима; још мање смо се бавили генералним проблемима естетике (о лепом, узвишеном, трагичном, и комичном и осталим многобројним појмовима естетичким о којима има толико дефиниција, колико има естетичара). Ми смо узели за предмет испитивања једино архитектуру, ту најпростију међу уметностима и почели од њених елемената: линије, површине, простих форама итд. У једном низу радова посвећених естетици архитектуре, ми смо доказали: не само да је она могућа као наука, већ смо показали и њене прве законе[3], као и будући пут научног проучавања естетичких феномена ове уметности. Толико о научној естетици. (…) 

(…) Једно уметничко дело суди се по форми и садржини[4]. Могуће је, тако, да једна композиција буде најлепша у погледу форме, али да нам, уместо једне виле, даје утисак, представља, један затвор … У једном чланку, објављеном у „La Construction Moderne” (No 30, XXXIX« année, du 27 Avril 1924), ми смо се специјално бавили овим проблемом садржаја или експресионизма у архитектури и показали смо, да је ту цела скала осећања могућа, почев од трагичног па до комичног. (…)

[1] : Тако је Далтон (од кога долази реч „далтонизам”,) јер је он био не само од њега оболео, већ је био први који га је објавио, сматрао да има права да носи црвену тогу доктора права, јер „за мене, говораше он, ова боја је боја природе, односно зеленог лишћа”.

[2] : Лепо се не може и неће никад моћи да реши појмовима и њиховим дефиницијама. Лепо је један физиолошки феномен; њега ће само физиологија моћи да реши, лабораторијуми, а не кабинети мислиоца, односно њихово размишљање између четири зида. Филозофија је једна врста уметности, јер и она ствара.

[3] : „La science de l'harmonie architecturale”, Paris, 1925 (Fischbacher). 

[4] : У ствари, садржина се не може одвојити од форме, ни обратно. То су корелативни изрази: нити може бити форме без садржине, нити садржине без форме. Али, овде се ради једино о односу између форме и садржине. Свака садржина, (нпр. једна вила, један надгробни споменик, један затвор итд.) има и своју одговарајућу јој форму.

Др. МИЛУТИН БОРИСАВЉЕВИЋ, Уместо предговора — Филозофска и научна естетика — О експресионизму у архитектури, АРХИТЕКТОНСКИ ПРОБЛЕМИ, изд. ГЕЦА КОН, Београд, 1931, стр. VII—IX.